Када Хамваш мисли да може, а одмах кажемо да може – да пише, са подједнаком сигурношћу и обавештеношћу о перуанским вазама, Бројгелу, Хераклиту и Кјеркегору, анатомији меланхолије и психологији брања цвећа, онда мислимо, или да имамо пред собом инкарнацију неког ренесансног генија, или посумњамо у аутентичност писца, приписујући му вешт синкретизам. Пажљивије и дуже бављење Белом Хамвашем оповргава обе поменуте претпоставке. Огромно интелектуално знање Беле Хамваша није угушило његово веродостојно стваралачко врело из кога је, готово у сваком његовом есеју, избијала непогрешива интуиција, да у проблему кога се дохватао уочи оно што је у њему од средишње вредности.

Из поговора Владете Јеротића